02. 09. 2005

ILIĆEV MEDIJSKI RAT

Politika i Danas se najviše pridržavaju novinarskih kodeksa, a Večernje Novosti, Glas Javnosti i Blic se nalaze u sredini između ove dve grupe. U avgustu, kao i u prethodnim mesecima, najčešće je kršeno pravilo da su novinarstvu nesaobrazni senzacionalizam, objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina i ogovaranja, kao i izmišljenih pisama ili pisama čiji autor nije poznat. Čest slučaj je i da novinari koji krše ovo pravilo svoje tvrdnje zasnivaju na informacijama dobijenim od jednog anonimnog izvora, dok profesionalno novinarstvo podrzumeva da bi najmanje dva izvora trebalo da potvrde informaciju pre nego što ona bude objavljena. Uz senzacionalizam, u štampi u Srbiji ne vodi se računa ni o tome da novinar ne sme zloupotrebiti osećanja ljudi, njihovo neznanje ili nesposobnost za rasuđivanje. Novinar je dužan da poštuje pravo na privatnost u izveštavanju o nesrećama, patnjama i bolu, te o deci, maloletnicima, bolestima, porodičnim tragedijama i optuženima, kao i prilikom objavljivanja njihovih imena i fotografija, pominjanja nedužnih srodnika i donošenja ispovesti prestupnika. Navedeno pravilo jedno je od tri koja su najčešće kršena i ovog meseca, pa su se na stranicama novina, osim fotografija maloletnika koji su ostali bez roditelja, stradali u nesreći ili bili žrtve torture, mogle videti i fotografije izmasakriranih tela, ili pročitati tekstovi o ljudima koji su pokušali da izvrše samoubistvo. IZVEŠTAJ Avgust je protekao relativno mirno i sa nešto manje drastičnih narušavanja osnovnih etičkih i profesionalnih normi. Norme se, međutim, i dalje krše, a za medije u celini ne može se reći da slede i poštuju javni interes u meri u kojoj bi to bilo poželjno. Trend tabloidizacije i dalje je izražen, a javnosti se nude senzacionalistički intonirani sadržaji. Model, u osnovi, diktira srpska politička elita koja se ni sama ne bavi suštinom ključnih političkih problema. U tom smislu zanimljivo je analizirati skandal koji je izbio nakon verbalnog napada ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića na medijsku kuću B92 i način na koji je taj skandal tretiran u štampi. Primetno je kako su se i mediji i političari bavili ministrovim ponašanjem, dok je u drugi plan pala činjenica da je sve počelo zato što je novinar ministra pitao da li je tačno da je u slučaju ukidanje optužnice protiv Marka Miloševića vršio pritisak na pravosuđe. Mediji se jesu nekoliko dana bavili verbalnim napadom ministra na novinare, ali je taj napad u listovima više tretiran kao skandal koji pogoduje rastu tiraža, nego kao slučaj kojim bi i društvo i novinari trebalo ozbiljnije da se pozabave. Jer, valja podsetiti da je ministar nepoćudnim izveštačima koji se usude da postave nezgodna pitanja ponudio smeštaj u sanatorijumima. Pretnje je izrekao u svojstvu ministra, što znači i ovlašćenog vladinog predstavnika. Reagovanja medijskih i nevladinih organizacija svela su se na saopštenja u kojima je tačno opisana priroda prekršaja koji je učinjen, dok su posebne akcije kojima bi se javnosti snažnije skrenula pažnja na tu važnu temu - izostale. Sve što je rečeno i učinjeno tim povodom pisani mediji su uglavnom korektno preneli, ali nije bilo dovoljno truda da se javnosti ukaže na to da novinari, koji deluju u njeno ime, moraju biti slobodni da sve pitaju, naročito predstavnike izvršne vlasti. Tako je ostavljen prostor da delu javnosti, koja možda i ne razume dovoljno značaj novinarskih sloboda za opšti napredak društva, ponašanje Ilića bude čak simpatično. Na kraju se i u medijima sve završilo na tome da je ministar, eto, takav kakav jeste. Ne samo da je izostalo ozbiljnije bavljenje navikama predstavnika vlasti da disciplinuju novinare pretnjama zatvaranjem u neku specijalizovanu instituciju, ovoga puta u sanatorijum za duševne bolesnike, nego nije bilo ni istraživanja o tome da li u stvarnosti postoji praksa da sudski organi odluke donose u skladu sa zahtevima predstavnika izvršne vlasti. Ovom slučaju posvećujemo posebnu pažnju jer se ne tiče samo odnosa predstavnika izvršne vlasti prema medijima nego i pokazuje kako je srpska štampa naprosto navikla da juri od skandala do skandala. Uvek novi skandal preplavljuje sledeći, odgovori na suštinska pitanja izostaju, a sve se to svakodnevno preliva sa naslovnih strana medija. To možda odgovara političarima kojima je mnogo lakše da trče od skandala do skandala nego da javnosti ponude sprovodljiva rešenja za krizu kroz koju zemlja prolazi, ali bi mediji trebalo da budu tu da ih uvek iznova podsećaju na ono što je zaista važno. Primetno je kako se u pojedinim pisanim medijima ponovo pojavljuju tekstovi koji po tonu i pristupu podsećaju na tekstove kakvi su dominirali u vreme bivšeg režima. Reč je o tekstovima u kojima se vodi kampanja protiv nevladinih i drugih organizacija čiji stavovi nisu u saglasnosti sa kursom koji diktira vladajuća elita ili se ispoljava netrpeljivost prema pripadnicima drugih naroda ili prema državama. Ne može se reći da je to postala svakodnevna dominirajuća praksa, ali je tendencija vidljiva. Tako su Večernje novosti objavile opskuran tekst u kome Švajcarsku agenciju za razvoj i saradnju i organizaciju Medienhilfe otvoreno optužuju za špijunažu. Juriš na špijune i neistomišljenike svakako nije primeren demokratskom društvu. U izveštaju o ubistvu porodice Mutavdžić u Novom Pazaru, list Kurir je, na osnovu izjave neimenovane osobe, izneo detalje o izmasakriranim telima, kao i tvrdnje da iza svega stoje nacionalistički motivi. List tako, bez ozbiljnijeg napora da istraži i proveri navode neimenovane osobe, podstiče međunacionalnu mržnju, jer izveštaj, u suštini, sugeriše kako su Bošnjaci (koji su u Novom Pazaru jedini potencijalni izvor napada na Srbe zasnovanog na etničkim motivima) skloni da na najbrutalniji način masakriraju Srbe da bi ih proterali. U priči o nepravilnostima pri dodeli kuća u selu Jaša Tomić koje je ove godine stradalo u poplavama, izvesnom Boži Galiotu Kurir pripisuje da je u Kninu zauzeo dve srpske kuće, a da je prvi u Jaši Tomiću kome se gradi kuća. Fotografija temelja za kuću propraćena je potpisom „Prvo, pa ustaša“. Tekst je pravljen na osnovu izjava nekoliko meštana Jaše Tomića, a novinar nije učinio napor da navode proveri u drugim izvorima, uključujući i policiju i državne organe. Nedopustivo je i potpuno suprotno osnovnim pravilima profesije da se komšijska ogovaranja tretiraju kao ključni argumenti za napad na bilo koga. Na kraju da pomenem da u ovoj analizi nije naveden nijedan primer iz dnevnog lista Nacional. Reč je o tome da tekstovi u kojima se na najgori i najotvoreniji način krše faktički sva pravila novinarske profesije potpuno dominiraju u tom listu. Otuda i ne čudi što je Nacional jedini otvoreno podržao napad ministra Ilića na novinare. Okosnicu lista čini kombinacija vulgarne pornografije, fotografija brutalnih scena nasilja i iskasapljenih ljudskih tela, koje u osnovi i ne nose nikakvu informaciju i tekstove u kojima je teško utvrditi granicu između autorove mašte i realnosti. Nacional je, naprosto, živi dokaz da na medijskoj sceni u Srbiji vladaju nered i anarhija u kojima je sve dozvoljeno. A to nije sloboda, jer sloboda podrazumeva i poštovanje pravila. Specijalni izvestilac za medijsku etiku Savet za štampu Medija centra Dragan Janjić