04. 09. 2008

MINISTAR KULTURE I MEDIJA: DRŽAVA NEĆE BITI VLASNIK MEDIJA

Iniciraćemo promenu zakona u oblasti javnog informisanja i radio-difuzije da se ne bi instrumentalizovala uloga države u bilo kom smislu. Država ne treba da bude vlasnik medija, što će biti regulisano njihovom privatizacijom... Država ne treba da diktira ni uslove i politiku kulture. Umesto toga, ona je partner, neko ko učestvuje u podršci i saradnji

Beograd, 04.09.2008. (Vreme) - Nebojša Bradić je dva meseca ministar kulture i medija Srbije. Sudeći po svakodnevnim izveštajima Ministarstva koje vodi, Nebojša Bradić je u tom periodu izuzetno često putovao, razgovarao sa ljudima iz svog sektora, susretao se sa predstavnicima stranih zemalja, rešavao iskrsle probleme... Njegovi prvi rezultati, utisci, namere – povod su ovom razgovoru.

O Nebojši Bradiću (po obrazovanju reditelj, upravnik Kruševačkog pozorišta, Ateljea 212, Narodnog i Beogradskog dramskog, režirao preko 70 predstava u srpskim, bosanskim i grčkim pozorištima, dobio brojne nagrade a među njima i za najboljeg pozorišnog menadžera...) izdvojićemo detalj koji nije napomenut u biografiji na sajtu Ministarstva: njegov intervju u "Vremenu" (broj 477) bio je povod sudskog spora vođenog aprila 2000. godine po tužbi tadašnjeg ministra za kulturu Željka Simića protiv ovog lista, a na osnovu tada važećeg Zakona o javnom informisanju.

"VREME": Najavljen je nov Zakon o informisanju. Koje će biti njegove osnovne razlike u odnosu na pravila po kojima je "Vreme" proglašeno krivim?

NEBOJŠA BRADIĆ: Slučaj povodom mog intervjua u "Vremenu" u kome sam bio svedok na sudu bio je, nažalost, završen i pre nego što je počeo. Bilo je takvo vreme, presuđivalo se bez ozbiljne analize i naravno da mi je ostalo u ružnoj uspomeni. Ali, neke stvari potiskujemo da bismo išli dalje. U narednom periodu trebalo bi ostvariti ambijent da slobodno izražavanje i dostupnost informacija ne budu dovedeni u pitanje. Mi iniciramo promenu zakona u oblasti javnog informisanja i radio-difuzije da se ne bi instrumentalizovala uloga države u bilo kom smislu. Država ne treba da bude vlasnik medija, što će biti regulisano privatizacijom medija koja je započeta ali nije završena, niti treba da koristi autoritet da bi sprovodila cenzuru. Nema cenzure, to je jasno. Mislim da je važno da se stvori ambijent u kome će pravo na informisanje biti omogućeno i to država apsolutno mora da poštuje, bez obzira što ministru za kulturu nije lako da izdrži ponekad vulgarne i žestoke napade iz raznih političkih centara, uglavnom od ljudi koji drugačije politički misle. Naravno da uvažavam sve što je u granicama pristojnosti i poštovanja profesije, a da za sve što spada u domen vređanja treba da postoje zakoni koji će to sankcionisati.

Nedavno ste izjavili da se osim zakona o javnom informisanju i o radio-difuziji, priprema i zakon o javnom servisu, odnosno o RTS-u. Da li se već znaju njegovi okviri?

Ideja o posebnom zakonu o javnom servisu ne podrazumeva temeljite promene odnosa, nego njihovo preciznije regulisanje. Trenutno razgovaramo sa ekspertima i drugim zainteresovanim stranama da li bi bilo racionalnije da javni servis ostane regulisan u okviru Zakona o radio-difuziji i da se tu unose određene izmene, ili da se ta materija reguliše posebnim zakonom koji bi jasnije uredio važna pitanja počev od regulisanja TV pretplate pa do definisanja uloge Saveta RRA. Zakon o javnom servisu trebalo bi da definiše i ulogu RTS-a i Radio-televizije Vojvodine, kao i pitanje regionalnih centara koji mogu da se uključe u taj veliki sistem. To su otvorena pitanja na koja nailazimo svuda, zato što je u procesu privatizacije ostao nejasan status regionalnih centara, medija na manjinskim jezicima i zato postoji potreba da se to definiše. Cilj nam je da zakonska regulativa bude doneta od stručne i profesionalne javnosti. Da ne napominjemo da su standardi Evropske unije takvi da isključuju vlasništvo države nad medijima. Zato određene anomalije koje su se dešavale u prethodnom periodu treba svakako prevazilaziti i doći do standarda koji bi bili uklopivi u naš budući razvoj. Znači, zakone tretiramo kao podršku održivom društvenom razvoju, a ne kao instrument za kazne neposlušnih medija. Zna se šta zakoni treba da sankcionišu: govor mržnje, pravo na privatnost žrtava, dečju pornografiju, a ostalo je sve pitanje standarda profesije. I, ako se standardi profesije poštuju i uvažavaju, tu neće morati da interveniše država.

Ceo tekst intervjua pogledajte u nedeljniku Vreme