03. 06. 2005

PLATFORMA ZA DONOŠENJE STRATEGIJE RAZVOJA RADIO-DIFUZIJE U REPUBLICI SRBIJI

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) pozdravlja odluku Saveta Republičke radio-difuzne agencije da u postupak izrade Strategije razvoja radio-difuzije u Republici Srbiji uključi i asocijacije emitera. ANEM veruje da se radio-difuzija u Republici Srbiji mora razvijati u pravcu zacrtanom načelima regulisanja odnosa u oblasti radio-difuzije, definisanim članom 3. Zakona o radio-difuziji. I ZATEČENO STANJE U RADIO-DIFUZIJI Zatečeno stanje u radio-difuziji u Srbiji može se opisati kao haotično i apsolutno neprihvatljivo. Odlikuju ga inflacija elektronskih medija, nepoštovanje profesionalne etike, tehničkih normativa, programskih standarda, autorskih i srodnih prava, a o pravima potrošača da i ne govorimo. Verujući da je zadatak Strategije razvoja radio-difuzije u Republici Srbiji da ponudi rešenja, a ne da utvrđuje odgovornost, samo ukratko ukazaćemo da su uzroci takvog stanja kako u periodu koji je prethodio demokratskim promenama u zemlji, tako i u periodu nakon 5. oktobra 2000. godine. Režim Slobodana Miloševića karakterisala je represija u medijskoj sferi, krajnja arbitraranost i netransparentnost postupaka za izdavanje dozvola, zatvaranje stanica (nevešto pravdano tehničkim razlozima), ali i svesno podsticana inflacija radio-difuznih medija koji će emitovanjem jevtine zabave do krajnjih granica suziti prostor u etru za objektivnu informaciju i kritičko mišljenje. Nakon demokratskih promena 2000. godine, nove vlasti su sporošću u rešavanju nagomilanih problema, pa i pogrešnim potezima (kao npr. pravno diskutabilan moratorijum, nikad objavljen u Službenom listu, zapravo tek zaključak Savezne vlade, kojim je protivustavno derogiran zakon, i koji je uz sve to još i predugo trajao), dodatno komplikovale situaciju. Kao krajnji rezultat, u vreme kad uređenije države i definitivno prelaze na digitalnu radio-difuziju, Srbija tek mora da uredi haos sa kojim je suočena na polju analognog zemaljskog emitovanja. II TRANSFORMACIJA RTS-A Polazna tačka Strategije razvoja radio-difuzije u Republici Srbiji mora biti pitanje transformacije RTS-a u republički i pokrajinski javni servis. Puna implementacija pravnog okvira definisanog Zakonom o radio-difuziji iz 2002. godine, nezamisliva je bez takve transformacije. Cilj transformacije postavljen je Zakonom – to je republički i pokrajinski javni servis dorastao zadacima u ostvarivanju opšteg interesa. U ostvarenju tog cilja RTS mora biti temeljno restrukturiran, podrazumevajući pod tim i izdvajanje delova sistema koji nisu neposredno u vezi s ostvarivanjem opšteg interesa u oblasti javnog radio-difuznog servisa. Uzimajući u obzir i obaveze nosilaca javnog radio-difuznog servisa i nadležnosti Agencije po pitanju primene i afirmisanja načela na kojima se zasniva regulisanje odnosa u oblasti radio-difuzije, kao i izvršavanja obaveza emitera, uključujući posebno i ustanove javnog radio-difuznog servisa, nesumnjivo je da Republička radio-difuzna agencija mora biti aktivno uključena u proces restrukturiranja i transformacije RTS-a. Agencija ne sme čekati rešenja koja će nuditi Vlada ili sam RTS. U pitanjima od opšteg interesa (o čijem se ostvarivanju stara) Agencija mora preuzeti inicijativu i definisati zadatke u ostvarivanju ciljeva koje je postavio Zakon. Kao najneophodnije mere u tom pravcu vidimo prelazak na emitovanje na samo Zakonom o radio-difuziji predviđenom broju mreža, te izdvajanje emisionih postrojenja i objekata iz RTS-a. O razlozima izdvajanja emisionih postrojenja i objekata, detaljnije obrazloženje sledi kasnije u ovom tekstu. Kad je reč o prelasku na emitovanje na manjem broju mreža, to je jasna zakonska obaveza. Eventualna privatizacija Trećeg kanala Televizije, ili nekog od radijskih kanala, ne bi smela da dira u pitanje zakonom uređenog načina izdavanja dozvola za emitovanje. Stoga bi bilo neophodno da posebno Treći kanal prestane da emituje program što pre, a u svakom slučaju pre eventualne privatizacije, te da se potencijalnim kupcima pošalje jasna poruka da bi s emitovanjem mogli otpočeti tek po dobijanju dozvole u redovnoj proceduri, na javnom konkursu, pod ravnopravnim uslovima sa svim drugim podnosiocima prijava. Valja, međutim, podsetiti i da Zakon o radio-difuziji predviđa da sredstva za osnivanje i rad Radio-difuzne ustanove Srbije i Radio-difuzne ustanove Vojvodine čine nepokretnosti i druga sredstva kojima posluje JP RTS. ANEM smatra da bi privatizacijom određenih delova RTS-a bila umanjena imovina RTS-a na način na koji bi se direktno izigrale intencije zakonodavca. III KOMERCIJALNI EMITERI U PERIODU TRANSFORMACIJE Neizvesno je koliko će proces transformacije RTS-a trajati, odnosno kada ćemo, kao društvo, moći da kažemo da su postignuti zadovoljavajući rezultati i da su efikasno obezbeđeni interesi građana koje javni servis treba da zadovoljava. Stoga je ANEM, iako asocijacija komercijalnih emitera (uključujući i emitere koji će kroz postupak privatizacije lokalnih javnih radio-difuznih preduzeća postati komercijalni), svestan društvenog trenutka i stepena odgovornosti koji i komercijalni emiteri moraju da prihvate, posebno kada je u pitanju nivo programske raznovrsnosti. Neophodno je da komercijalna radio-difuzija u periodu transformacije RTS-a preuzme deo tereta u obezbeđivanju opšteg interesa i potpunijeg zadovoljavanja potreba građana koje javni servis treba da ispunjava. Ovo pre svega mora da znači da dozvole za emitovanje (i to posebno za terestrijalno emitovanje za nacionalna i regionalna pokrivanja) – sve dok transformacija RTS-a ne dovede do toga da javni servis efikasno obavlja zakonom zadatu ulogu – moraju biti uslovljene zahtevima univerzalnosti i raznovrsnosti; tj. programi komercijalnih emitera moraju biti namenjeni svima, a ne fokusirani samo na uže ciljne grupe posebno zanimljive marketinškim agencijama i oglašivačima, te zahtevima nezavisnosti, i to u najvećoj mogućoj meri, kako od finansijskih, tako i od političkih centara moći. U prelaznom periodu Agencija mora i pred komercijalne emitere staviti zahteve koji se po pravilu stavljaju pred javni servis, ne samo da obezbede slobodno, potpuno i blagovremeno informisanje kao osnov slobodnog formiranja mišljenja, već da budu javna tribina koja omogućava da se čuju relevantna mišljenja, da pospešuju socijalnu koheziju, da vrše kulturološku misiju, da investiraju u kvalitetan domaći sadržaj. Pri takvom stanju stvari odgovorna radio-difuzna politika u ovom trenutku morala bi se pri izdavanju dozvola za nacionalna i regionalna pokrivanja ograničiti na programe tzv. opšte namene, te na izdavanje samo onog broja dozvola koji u dovoljnoj meri garantuje finansijsku samoodrživost, ne u cilju omogućivanja enormnih profita emitera, već u cilju omogućivanja istinske nezavisnosti od centara ekonomske moći, te ozbiljnih investicija u kvalitetan domaći program. IV ZONE SERVISA Zakon o radio-difuziji u članu 47. predviđa da željena zona servisa može da obuhvati područje Republike Srbije, autonomne pokrajine, regiona ili lokalno područje. Budući da su pojmovi i granice područja Republike Srbije i autonomne pokrajine nedvosmisleni, definisanje značenja pojmova regiona i lokalnog područja jeste zadatak Strategije razvoja radio-difuzije. Definisanju radio-difuznih regiona ne može se prići polazeći samo od administrativnih granica okruga, već i od geografskog položaja – konfiguracije terena, kulturno-istorijskog nasleđa, postojećih emisionih objekata i već međunarodno iskoordinisanih frekvencija i kanala. S druge strane, uzimajući u obzir i neophodnu ekonomsku bazu za ekonomski održivu radio-difuziju koja će zadovoljiti kriterijume kvaliteta, poželjno je da radio-difuzni regioni budu oblasti sa 500.000 do 1.500.000 stanovnika, odnosno samo izuzetno manje ili više od toga, ukoliko to posebno opravdavaju geografski ili kulturno-istorijski razlozi. U tom smislu ANEM smatra prihvatljivim načelni Predlog o mogućem formiranju radio-difuznih regiona na teritoriji Republike Srbije, usvojen na sednici Saveta Republičke radio-difuzne agencije 17. maja 2005. godine, u skladu s kojim bi u Srbiji trebalo da postoji devet radio-difuznih regiona: dva u Vojvodini – jedan za područje Banata i drugi za područje Srema i Bačke, beogradski region, mačvanski region, istočna Srbija, centralna Srbija, zapadna Srbija, Raška oblast i južna Srbija. Uzimajući u obzir da Zakon predviđa da željena zona servisa može da obuhvati i područje pokrajine, i to ne nužno samo za pokrajinski javni servis, a da je po načelnom Predlogu Saveta Republičke radio-difuzne agencije Vojvodina podeljena na dva radio-difuzna regiona, Strategija razvoja radio-difuzije ne bi smela isključiti mogućnost da, u slučaju da postoji takav interes kod komercijalnih emitera iz Vojvodine, izda dozvolu i za pokrajinsko pokrivanje koje bi se prostiralo na oba vojvođanska radio-difuzna regiona. Izdavanje takve dozvole nužno bi išlo na štetu broja regionalnih dozvola u Vojvodini. Što se definisanja lokalnog područja tiče, kao polazna osnova moglo bi se prihvatiti da je lokalno pokrivanje ono koje se postiže jednom radio-difuznom radio-stanicom – predajnikom. Uzimajući, međutim, u obzir da u Srbiji bez Kosova trenutno postoji 161 opština, te posebno da u velikom broju opština živi manje od 30.000 stanovnika, što bi načelno mogao biti minimum ispod kojega teško da ima ekonomskog opravdanja za postojanje lokalne televizije, kao i da postoje i opštine sa manje i od 10.000 stanovnika, što bi opet mogao biti minimum ispod kojega teško da ima ekonomskog opravdanja za postojanje lokalnog radija, Strategija razvoja radio-difuzije ne bi smela isključiti mogućnost postojanja i lokalnih pokrivanja koja zapravo predstavljaju lokalnu radio-difuznu mrežu dve radio-difuzne radio-stanice ili više radio-difuznih radio-stanica – predajnika. Ovo posebno u slučaju kada bi na drugi način pojedine opštine praktično ostale bez lokalnog radio-difuznog javnog glasila. Savet bi u takvoj situaciji pred lokalnog emitera iz susednog većeg centra mogao staviti odgovarajuće programske zahteve u pogledu lokalnog informativnog programa i za susednu opštinu, a u slučaju da se jednim predajnikom ciljno područje ne može zadovoljavajuće pokriti, onda dozvoliti i formiranje lokalne mreže. Sa druge strane, valjalo bi pri donošenju ovakvih odluka zadržati meru, kako lokalne mreže ne bi praktično postale alternativni način dobijanja regionalnih pokrivanja. V VRSTA I BROJ EMITERA Već sam Zakon o radio-difuziji daje nekoliko kriterijuma za podelu emitera po vrstama. Prvo ih deli na: emitere javnog servisa, komercijalne emitere, emitere civilnog sektora i stanice lokalne ili regionalne zajednice. Pri tome je opstanak ove poslednje kategorije vremenski ograničen do leta 2006. godine, do kada se stanice lokalne ili regionalne zajednice moraju privatizovati i preći u grupu komercijalnih emitera, ili ugasiti. Dalje, prema sadržaju programa, Zakon emitere deli na: emitere celokupnih programa, odn. emitere opšte namene, emitere specijalizovanih programa i emitere koji se isključivo bave reklamiranjem i prodajom roba i usluga. Rukovodeći se načelom racionalnog i efikasnog korišćenja radio-frekvencijskog spektra kao ograničenog prirodnog bogatstva, Strategija razvoja radio-difuzije morala bi akcenat u polju analogne terestrijalne radio-difuzije staviti na javni servis i komercijalne emitere (uključujući tu i stanice lokalne ili regionalne zajednice koje ulaze u postupak privatizacije), i to pre svega emitere celokupnih programa, odn. opšte namene. ANEM podržava izdavanje dozvola za lokalna pokrivanja za emitere civilnog sektora. Pri tome, Agencija se pre svega mora rukovoditi kriterijumima istinske specifičnosti interesa koje bi takve stanice zadovoljavale, a koji kroz komercijalnu radio-difuziji ne bi bili ili ne bi mogli biti zadovoljeni. Emitere specijalizovanih programa i emitere koji se isključivo bave reklamiranjem i prodajom roba i usluga, Strategija razvoja radio-difuzije morala bi usmeravati na kablovske distributivne sisteme, kroz izdavanje dozvola za kablovsko emitovanje, dok bi svoj prostor u zemaljskoj radio-difuziji, ponovo uzimajući u obzir načelo racionalnog i efikasnog korišćenja radio-frekvencijskog spektra, mogli dobiti po prelasku na digitalno zemaljsko emitovanje. Što se pak broja emitera tiče, valja praviti razliku između mogućnosti spektra kao ograničenog prirodnog bogatstva, koje frekventni plan mora iskoristiti do maksimuma (a da to ne dovede do bitnog gubitka na kvalitetu signala kod krajnjeg korisnika) i broja izdatih dozvola za zemaljsko emitovanje, koje ne moraju do kraja iskoristiti sve resurse predviđene frekventnim planom. Racionalnim i efikasnim korišćenjem radio-frekvencijskog spektra smatramo samo ono korišćenje čiji je rezultat kvalitetan radijski i televizijski program. ANEM podržava predlog Saveta Republičke radio-difuzne agencije prosleđen Ministarstvu za kapitalne investicije, u skladu s kojim u Srbiji, pored mreža za rad javnog servisa, postoji potreba za 5 komercijalnih nacionalnih mreža, 3 regionalne mreže za regione sa manje od milion stanovnika, odnosno 4 regionalne mreže za regione sa više od milion stanovnika, te maksimalno moguć broj lokalnih pokrivanja. Racionalno i efikasno korišćenje radio-frekvencijskog spektra podrazumeva da makar jedna od komercijalnih nacionalnih mreža mora biti čuvana za potrebu prelaska na digitalno emitovanje, podrazumeva stroge uslove postavljene javnim konkursom za izdavanje dozvola, te u svakom slučaju daje prevagu kvalitetu nad kvantitetom. VI TEHNIČKI USLOVI Tehnički uslovi koje emiteri moraju da ispune jesu dvojaki – odnose se kako na proizvodnju signala, tako i na njegovo emitovanje. Što se tiče emitovanja i emisione opreme, ti uslovi već su definisani telekomunikacionim propisima, koje valja dosledno primeniti. Naredni cilj koji bi u ovoj oblasti morao biti jasno postavljen Strategijom razvoja, a koji bi omogućio punu standardizaciju i olakšao nadzor nad poštovanjem telekomunikacionih propisa, jeste stvaranje jedinstvenog emisionog sistema koji bi za svoj kostur imao emisiona postrojenja i objekte JP RTS koji bi u postupku restrukturiranja ovog preduzeća i njegove trasformacije u javni servis morali biti izdvojeni u zasebno preduzeće kako bi se obezbedio slobodan i ravnopravan pristup svih emitera infrastrukturi za prenos i emitovanje radio-difuznih signala. Pri tome treba voditi računa da su emisiona postrojenja i objekti JP RTS – kao delatnost Radio-televizije Srbije koja se odnosi na poslove od opšteg interesa – finasirani iz budžeta Republike, a da su, s druge strane, nakon bombardovanja 1999. godine, u znatnoj meri oštećena, te njihova kompletna obnova prevazilazi mogućnosti samog RTS-a. Navedena postrojenja su strateški raspoređena na, za takvu namenu, ključnim lokacijama u Republici. Te lokacije, sa svojim međunarodno koordiniranim frekvencijama i kanalima, nužno predstavljaju temelj novog frekventnog plana. Apsolutno je neprihvatljivo i nije u saglasnosti s načelima regulisanja odnosa u oblasti radio-difuzije da JP RTS – koji se finansira delom iz budžeta, ali delom i od prodaje reklamnog prostora, što ovo preduzeće čini konkurentom komercijalnim emiterima – istovremeno kao monopolista drži ključne kanale distribucije signala svojih konkurenata. Pitanje ispunjenosti tehničkih uslova koji se tiču proizvodnje signala – programa, s druge strane, trebalo bi postaviti na jednostavan i lako razumljiv način, i to tako što bi se propisalo da će dozvole za emitovanje dobiti samo emiteri koji program proizvode profesionalnom opremom, što bi se dalje propisao minimum kvaliteta signala, te bi se za emitere sa amaterskom ili poluprofesionalnom opremom, te opremom koja po specifikacijama ne može da zadovolji traženi nivo kvaliteta signala ili da održi zahtevani kontinuitet u radu, smatralo da nisu zadovoljili tehničke uslove javnog konkursa. VII PROGRAMSKI USLOVI Dozvole za terestrijalno emitovanje za nacionalna, pa i regionalna pokrivanja, sve dok transformacija RTS-a ne dovede do toga da javni servis efikasno obavlja zakonom zadatu ulogu, moraju biti uslovljene zahtevima programske univerzalnosti i raznovrsnosti. Komercijalni emiteri moraju doprineti potpunijem zadovoljavanju potreba građana za vestima, aktuelnostima, obrazovnim i programima obrazovne vrednosti, dečjim programima, naučnim programima, verskim programima, programima koji se bave značajnim društvenim temama, koji se međunarodnim odnosima bave i mimo vesti i aktuelnosti, dramskim programima, humorističkim i zabavnim programima, programima koji se bave muzikom i umetnošću, filmovima, uključujući i evropsku i domaću kinematografiju, sportskim programima, itd. Ovo ne znači da je neophodno da svaki komercijalni emiter pokrije svaki od navedenih segmenata, već naprotiv, da raznovrsnost i kvalitet ponuđenih sadržaja predstavljaju značajnu prednost za emitera koji ih ponudi na javnom konkursu. Posebno je važno da Savet da bliže definicije nedovoljno jasnih pojmova iz Zakona o radio-difuziji – kao što je pojam sopstvene produkcije – tako što bi, pre svega, pod sopstvenu produkciju podveo i programe nezavisnih produkcija proizvedene po zahtevu i uputstvima konkretnog emitera za potrebe emitovanja na njegovom programu. Na navedeni način omogućilo bi se racionalnije postupanje emitera, kojima je ponekad ekonomski isplativije da produkciju svog programa naruče od nezavisnog producenta. Takođe, uzimajući u obzir posebno i specifičnosti pre svega muzičkog radijskog programa, te zakonsku odredbu u skladu sa kojom se sopstvenom produkcijom na radiju smatraju programi u kojima izvorni audio materijal i/ili autorski deo veći od 20%, Agencija za radio-difuziju bi ovaj pojam morala detaljnije precizirati, pre svega dovođenjem u vezu s odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima. Takvo preciziranje moralo bi rezultirati shvatanjem da sopstvena produkcija, posebno na radiju, može biti i program sa manje od 20% izvornog audio materijala, u slučaju originalnosti izbora i redosleda muzičkih numera, odnosno, u slučaju da se ne radi o pukom emitovanju muzike se liste sastavljene po kriterijumima popularnosti, odnosno emitovanju numera na osnovu želja slušalaca. Dalje je neophodno da Savet propiše minimalne kvote godišnje proizvedenih i emitovanih programa vesti i aktuelnosti, npr. najmanje 365 sati programa vesti godišnje, od čega najmanje trećina mora biti emitovana u udarnim večernjim terminima, odn. najmanje 78 sati programa aktuelnosti godišnje, od čega najmanje polovina mora biti emitovana u udarnim večernjim terminima. Pri tome, navedeni programi moraju imati izbalansiran odnos nacionalnih i međunarodnih aktuelnosti za nacionalne emitere, odnosno regionalnih i lokalnih aktuelnosti za regionalne i lokalne emitere. VIII KADROVSKI USLOVI Strategija razvoja radio-difuzije mora kao jedan od strateških ciljeva predvideti i kadrovsko jačanje radio-difuzije. I pored postojanja visokoškolskih institucija u Srbiji koje školuju kadrove za različite poslove u radio-difuziji, danas čak i poneke nacionalne ili regionalne televizije nemaju među svojim zaposlenima reditelje i TV snimatelje sa diplomama filmskih/TV akademija, odn. inženjere i tehničare odgovarajućih profila kao rukovaoce studijskom ili emisionom tehnikom. Posebno je pitanje i formalno obrazovanje novinara po informativnim i drugim redakcijama. U tom cilju, već u oglasu kojim se raspisuje javni konkurs za izdavanje dozvola za emitovanje programa, kao uslov treba propisati i profile kadrova koje emiteri moraju imati u stalnom radnom odnosu. IX KABLOVSKI DISTRIBUTIVNI SISTEMI Poslednjih nekoliko godina u Srbiji obeležila je ekspanzija kablovskih distributivnih sistema. Republička radio-difuzna agencija ne može ulaziti u razmatranje pitanja da li su kablovski distributivni sistemi izgrađeni u skladu sa telekomunikacionim propisima i propisima o planiranju i izgradnji. Ta pitanja moraju razmatrati nadležni državni organi. Agencija se mora založiti da se u iznalaženju rešenja, na zakonu zasnovanih, ne zanemare interesi korisnika usluga kablovskih distributivnih sistema. Agencija, dalje mora ozbiljno pristupiti pitanju regulisanja rada kablovskih distributivnih sistema. U tom smislu, neophodno je predvideti obavezu imaoca sistema da prenose sve programe za koje su na predmetnom području izdate dozvole za zemaljsko emitovanje. Dalje, neophodno je, a radi sprečavanja monopola, predvideti zabranu emitovanja sopstvenih programa za imaoce sistema. Agencija bi, dalje, morala da insistira na punom poštovanju odredaba Zakona o radio-difuziji u vezi sa izdavanjem dozvola za kablovsko emitovanje, te da se pri izdavanju takvih dozvola posebno stara o poštovanju propisa o autorskom i srodnim pravima. X DIGITALNA RADIO-DIFUZIJA Strategija razvoja radio-difuzije u Republici Srbiji mora ohrabriti prelazak na digitalno emitovanje. Brzina tog prelaska, pored spremnosti emitera, zavisi i od spremnosti korisnika da ulažu u odgovarajuću opremu. Spremnost korisnika, pak, zavisiće najviše od bogatstva ponude. Kako bi ta ponuda bila bogatija, te delovala podsticajnije na gledaoce, Agencija bi morala insistirati na koordiniranom prelasku na digitalno emitovanje i javnog servisa i komercijalnih emitera, odnosno da već u prvoj fazi prelaska budu formirani programski paketi koji bi pored programa javnog servisa obuhvatali i programe nacionalnih komercijalnih emitera koji za to pokažu interes.